"Ko sme, taj može"

Bilo je to davne 2003. godine. Došla sam na razgovor za posao u jednu prestižnu kompaniju koja je bila smeštena u modernoj poslovnoj zgradi futurističnog izgleda.

Zastala sam ispred i pomislila – ovde ću raditi! Šta? Nije bitno. Ne želim ništa manje od ovoga!

Imala sam 23 godine. Lenji student bez posla i novca.

Privukla me moderna organizacija, ljudi koji su bili nasmejani i raspoloženi, prijateljski nastrojeni i otvoreni za nove kolege.

O ovome sam mogla samo da maštam, pomislila sam.

Primio me direktor HR-a.

U to vreme, skoro niko nije znao šta HR uopšte predstavlja, pa ni ja.

Čula sam uobičajeno: obavestićemo vas o rezultatima konkursa.

Znala sam da ta rečenica nije kraj nego početak, čvrsto sam verovala u to jer je želja da radim baš na tom mestu bila prejaka.

Nekada mašta a danas možda vizualizacija je učinila da se već vidim u toj lepoj zgradi na nekom lepom radnom mestu.

Verujem da je ta želja i motiv bila prepoznata jer sam već sutradan bila pozvana da se pridružim timu kao office manager.

I tako je krenula moja karijera. Željna znanja i napredovanja, grabila sam svaki dan napred.

Preko office manager-a (tako se zvala pozicija devojke na recepciji) preko poslovnog sekretara, zamenika direktora, direktora sektora do pozicije generalnog direktora na kojoj sam danas.

Da li je bilo lako? Nije. Bilo je mnogo prepreka na mom putu, međutim, toliko sam bila motivisana da mi ni u jednom momentu nije palo na pamet da odustanem.

Paralelno sam završila formalne studije koje su mi značajno pomogle u ličnom i profesionalnom razvoju.

Nizali su se obuke, treninzi, kursevi, sajmovi, edukacije i razna druga učenja. Čitanje svega što mi je došlo u ruke a bilo je u vezi sa poslovnim procesima, liderstvom, emocijama, ….

Da li sam imala sreće ili je moj lični razvoj i obrazovanje uticao na moju karijeru? Rekla bih sve pomalo. Jedno je sigurno, sve je moguće ukoliko čvrsto verujete u ideju i ne odustajete bez obzira na prepreke koje se po prirodi uvek ispreče.

Stalno mi je u glavi rečenica slavnog vojskovođe „Ko sme taj može“ i mislim da me upravo ona vodila kroz život. Kad god sam nešto pokušala i krenula napred, bez obzira da li sam uspela ili ne, izašla sam mudrija, pametnija i snažnija. Iz svega sam izvukla pouku i naučila dosta toga.

Ono što me prati od početka a nije bilo preporučljivo u poslovnom svetu jeste pokazivanje emocije u nekim situacijama. Po pravilu, lider je morao biti supermen, sa osmehom na licu, oštrog stava i jezika. Bez pokazivanja bilo kakvih emocija jer te emocije čine ljudskim bićem koje je ranjivo. Međutim, ja sam radila drugačije, da ne kažem „po svom“. Nisam uslovno i po svaku cenu skrivala svoje emocije od kolega, partnera i klijenata. Vodilo me, pored svih menadžerskih znanja i veština i srce! Nikad nisam zanemarila osećaj koji me pratio tokom bilo kog poslovnog procesa. Uvek sam gledala stvari sa više aspekata i mislim da sam time zaslužila najviše poštovanja od svojih saradnika. To je ujedno bila i „najskuplja cena“ koju sam plaćala u nekim situacijama. Međutim, nikad ne bih menjala ni jednu svoju odluku koju sam donela.

Zato sam se između ostalog i edukovala kako da upravljam svojim emocijama, kako da prepoznam određena ponašanja i kako da zaštitim sebe od nekih obrazaca ponašanja i kako, na kraju, što je i najbitnije – vrednovati sebe.

Paralelno sa svim, ostvarila sam se u ulozi majke i supruge, dakle, „Ko sme, taj može“.

Maštajte, sanjajte, vizualizirajte i radite na sebi. Budite bolja verzija sebe svakog dana jer vas samo to može dovesti do cilja.

Pogodite gde danas radim? U lepoj, još modernijoj zgradi sa divnim pogledom, sa još boljim ljudima i okruženjem nego te davne 2003.godine.

Autor: Miroslava Jocić